Среќна Нова 1949 година 4

»…  – А шта то, молим? – рече г. Настас и потапка солуфе.

  • Та неки мој сестрић, мало подаљи, – рече г-ђа Настасија и потапка тепелук и солуфе, – свршио четири гимназије, па, знате, сељачко дете, па заиш`о мало у године, па не може да трпи разне неправде и секирације од професора, па сад тражи тако неко место ма с најмањом платом, а ја би` вам већ, што кажу, и бог зна како.
  • Хм, богами то ће ићи мало потешко.
  • Ах, знала сам већ да ћете то казати.
  • А, не, не.
  • Батал`те господин-Настасе; видим ја већ! Сирома` младић! Где смо да се ја подуфатим за њега?! Ја, јадна сирота удовица и, што кажу, баба, – потегла и ја за некога да молим! Е већ нема. Мени ћете одбити, знам то сигурно, а да је место мене, којом срећом дошла госпоја Калиопа, е, па наравно! Она је млађа, и лепша… и, дабоме, милија.
  • Хе, хехе! – смеје се господин Настас. – Млада можда јесте, то ћете већ ви знати, – али лепша и милија, бели није… хехе, бар мени, – рече г. Настас и потапка се по солуфима.
  • Ју, куку мене, господин-Настасе, како ви то говорите! Да нас ко чује, мог`о би још помислити богзна шта!
  • Е, а што ви мени опет Калиопу вешате, што кажу, о нос! А ја, богами… овај… бог да му душу прости истом том вашем покојном супругу Трифуну… кад сам чуо да вас је испросио… шта сам му, боже ме опрости помислио.
  • Хе, тако му била судбина ваљда! – рече г-ђа Настасија и стаде намештати тепелук и солуфе. – Божија воља, што кажу, да и ја останем удовица; а да је по мојој било, можда би он данас флор носио, а не ја кукавица сиња.
  • Хехе, а зар су баш тако удовице несретне?
  • Па, свако се са њоме, што кажу, шора. Ето и сад с вама… једаред се у сто година дигла да замолим пријатеља па бошпосла.
  • Е, боже мој, а ко вам то каже?
  • А ја би` вам већ богзна како била благодарна.
  • А ко вам то каже, ко вам то каже!? – вели задовољно начелник
  • Па ето ви, ви ми се ту цифрате, а да сте ви мене за нешто тако замолили, ја не бих имала срца да вам то одбијем, к`о што ви радите.
  • Ал` сте ви на крај срца, госпоја Настасија, а нисте ме још ни чули.

    foto by Jež
  • Па дакле… има надежде? – запита радосно г-ђа Настасија.
  • А па разуме се… разуме се! – рече г. начелник и преврну очима. Само неће бити у први мах богзна колика плата, чак ће морати један месец дана и бадава да ради као бесплатежни препишчик. …Мора, госпоја-Настасија, мора, онако форме ради, с почетка, а после ће већ моја брига бити.
  • Па молим вас.
  • А како вам не би учинио госпоја-Настасија, ту маленкост! А знате л`ви да ми је о бомбардирању Београда, шесет друге, падало напамет и био би у стању и живот свој да жртвујем за вас!
  • Хе, – уздахне госпоја Настасија, – друго је онда! Онда сам била тек три године удата, а сад…
  • Ништа не чини. Хехе, како оно кажу, госпоја. Зрела крушка слађа од зелене.
  • Е, лако се вама са сиротињом шалити. Па дакле да му кажем, том мом сестрићу.
  • Да, да ка`жте му. Нек поднесе сведоџбу и крштеницу… Или боље, свратићу сам после подне, баш ме туда наноси пут, па ћу видети.
  • Врло добро, тако ће још најбоље бити… Па извол`те, извол`те, – вели г-ђа Настасија.

Клањајући се и рукујући г. начелник је испраћа до врата и једнако глади и дотерује своје проседе солуфе.

И тако Вукадин доби место препишчика на задовољство свију. Г. начелник Настас му је видео крштеницу и сведоџбу и рукопис и отишао сасвим задовољан из куће г-ђа Настасије, рекавши јој при поласку нека сутрадан дође Вукадин. «

Дали нешто е сменето во сегашно време кога е во прашање добивање на државна служба, секој сам индивидуално ќе се има свој став кон оваа општествена проблематика. Проблематика, која крајно  време е да се облече во ново општествено руво.

1 thought on “Среќна Нова 1949 година 4”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.