COMME IL FAUT 5

Тај човек comme il faut стајао је изнад њих и изван упоређење са њима; он им је остављао да сликају, да пишу књиге, ноте, да чине добро – он их је чак хвалио за то: зашто не похвалити добро ма у коме оно било – али он се није могао упоређивати с њима, он је био comme il faut, а они не – и готово. Мени се чак чини, кад бих имао брата, мајку или оца који не би били comme il faut, ја бих рекао да је то несрећа, али да између мене и њих не може заиста бити више ничег заједничког. Али ни губљење златног времена које сам расипао на непрестану бригу око одржавања свих тих, мени тешких, услова comme il faut, који су искључивали сваки озбиљан занос, ни мржња ни презирање девет десетина људског рода, ни одсуство пажње за све оно дивно што се дешавало изван круга comme il faut – све то још није било главно зло које ми је наносио тај појам. Главно зло било је у убеђењу да је comme il faut самосталан положај у друштву, да човек не треба да се стара да постане чиновник, ни колар, ни научник кад је comme il faut; да, достигавши тај положај, он већ испуњава свој позив и чак се издиже изнад веђег дела људи.

 НАСТАВЉА СЕ
Наловот на овој пост е преземен од еден поднаслов во делото на Лав Николајевич Толстој (1828 – 1910) „Детињство Дечаштво Младост“. Ставовите од овој дел на ова негово дело се пренесени во целост. Дали тие ставови на авторот од неговото време кога бил млад може да се пренесат во нашава сегашнина? Секој за тоа може сам да одлучи и да даде свој сопствен став.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.