COMME IL FAUT 2

»… Моје comme il faut састојало се – прво и главно – у одличном француском језику, особито у изговору. Човек који је рђаво изговарао француски одмах је у мени изазивао осећање мржње. „Зашто хоћеш да говориш као ми кад не умеш?“ – с пакосним подсмехом питао сам га у мислима. Други услов за comme il faut били су нокти, дуги, неговани и чисти; трећи – умети се клањати, играти и разгобарати; четврти – и то врло важан – била је равнодушност према свему и стално изражавање неке префињене, презриве досаде.

Осим тога, ја сам пронашао опште знаке по којима сам, и не говорећи с човеком, одлучивао у коју врсту он спада. Главни од тих знакова, осим намештаја собе, печата, рукописа, екипажа, биле су ноге. Однос ципела према панталонама одмах је у молим очима решавао пложај једног човека. Ципеле без потпетица са угластим врхом и крајеви панталона узани без пређица – значило је прост; ципеле са уским, округлим врхом и са потпетицом, и панталоне, доле уске, са пређицама, које тесно обухватају ногу, или широке са пређицама које као балдахин стоје над врхом ципела – значиле су да је тај човек mauvais genre,[1] итд. …«

НАСТАВЉА СЕ

Наловот на овој пост е преземен од еден поднаслов во делото на Лав Николајевич Толстој (1828 – 1910) „Детињство Дечаштво Младост“. Ставовите од овој дел на ова негово дело се пренесени во целост. Дали тие ставови на авторот од неговото време кога бил млад може да се пренесат во нашава сегашнина? Секој за тоа може сам да одлучи и да даде свој сопствен став.


[1] Рђаве врсте (простачког рода) (франц.)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.