Среќна Нова 1949 година 20

Није било бог зна шта да се види на њему: ни у погледу раста ни у погледу одеће. Био је то човек низак, изгледао је сасвим трезвен и свакидашње практичан; коса му оседела, на лицу и челу дубоке боре од размишљања: изгледало је као да су урезане у тврдом дрвету. Одевен у пристојно одело, црно, истина, мало изношено, и по свему је личио на каквог бољег мајстора печеног у свом занату. У руци је држао футролу од наочара и, док се тако говорило о њему, вртео је њоме једнако тамо-амо, али с неком лаком покретљивошћу палца која се може видети на шаци навикнутој да се служи занатлиским алаткама.

  • Ви ћете с нама, – рече г. Мигле некако претећим тоном – а ја ћу вас овога часа претставити. Де, сад!

Кленам се питао у себи, кад су ударили најближим путем према парку, чиме ли се бави овај непознати, који им се придружио потпуно драге воље. Његов изглед није ниуколико правдао подозорење да је ухваћен у некој злој намери према Миглеовом новчанику; није ни најмање личио на човека свадљива и насртљива. Био је то миран, припрост спокојан човек и није ни покушавао да побегне. Јесте да је изгледао нешто мало потиштен, али се по њему видело да нити се чега стиди, нити за шта се каје. Ако је то неки напасник и злочинац, онда је свакако непоправљиви лицемер; а ако уопште није извршио напад на г. Миглеа, онда зашто га је г. Мигле вукао за јаку у Заврзламију?    

НАСТАВЉА СЕ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.