Среќна Нова 1949 година 18

Министарство Заврзламије својим утаначеним схватањем, својим неумољивим тактом, који никад није омануо при употреби тога начела, и генијалношћу са којим је оно умело да рукује тим принципом, надахнуло је све јавне установе, те се народно благостање подигло до оне висине – на којој је било. Истина је да је то »како да се не уради« постало велика наука и циљ, како свих јавних надлештва тако и професионалних политичара – свуд унаоколо Министарства заврзламских послова.Истина је и то да је сваки нови претседник владе као и сваки нови кабинет, који би и дошао на власт само зато што је обзнанио да се таква и таква ствар по сваку цену мора урадити, – чим би се на власт усео, сместа запео из петних жила да изнађе  к а к о  д а  с е  н е   у р а д и.

                …Јер Министарство за заврзламске послове оборило би се на свакога злонадахнутога јавног службеника кој би запуцао да  у р а д и, или би се учинило да је, неким чудним случајем, запао макар и у далеку опасност да  у р а д и – оборило би се оно на њ протоколом, меморандумом, упутством и инструкцијама, које би га сатрле у мливо.

               И Заврзламија је постала, захваљујући своме дугом деловању у томе правцу, такав расадник државнички, такво васпитавалиште за државнике да је неколико почасних лордова задобило глас надземаљских чудопословњака – само зато што су изводили оно   к а к о  д а  с е  н е  у р а д и,  и то на челу Заврзламије. Што се пак тиче мањих жреца и врача-помагача тога храма, они су се, силом околности, поделили у две класе, а сви од реда, до последњег млађег служитеља, или су веровали да је Заврзламија богодана установа, која има потпуно право да чини што год је воља, или су се отпадили у крајње безверје и сматрали је као једно бессрамно зло, као јавни покор

                … Артур Кленам стрпао је у џеб све те формуларе и у врло туробном расположењу пође низ дуги камени ходник, па се онда спусти дугим степеником.

                Већ је дошао до покретних врата која воде на улицу и сачекао је, не бог зна како стрпљиво, да кроз њих прођу нека друга двојица испред њега, кад му се глас једног од двојице учини некако познат. Он погледа на говорника и препознаде г. Миглеа.

                Г. Мигле је био црвен у лицу – црвенији него што би га учинило путовање. Он је био шчепао за јаку некаквог човека малена раста и дерњао се на њега:

                – Изађите, хуљо, напоље!

НАСТАВЉА СЕ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.