Polubogovi na policama

“U večnom sukobu između knjige i vlasti,

uvek ćemo biti na strani knjiga, ma kakvog

sadržaja bile, pošto smo još kao deca naučili

da ih krijemo ili prećutkujemo njihovo postojanje,

ako od nas pokušaju da izvuku lukavstvom

neko obaveštenje.”

Momo Kapor

»… U životu svakog pisca pojavljuje se u početku uvek jedna slična žena meka srca, koja nekim čudom poseduje istančani njuh da učini dobro delo nesrećnom dečaku, iz koga će se jednoga dana, možda, ispiliti neko ko piše. I uvek kao po pravilu, pisac zaboravlja njeno ime i prezime, mada se, kada je se ponekad seti, obično zaklinje da će je pronaći ma gde živela., i da će joj ulepšati starost svojom zahvalnošću. Ove redove o siromašnoj trafikantkinji ispisujem u to ime.

A trebalo bi, svakako, pisati i o svim ostalim skromnim i požrtvovanim ženama što su radile po bibliotekama i čitaonicama u koje smo ulazili sa strahom da odaberemo knjige, zaplašeni njihovom količinom i tišinom čitačkih hramova. Strah smo krili drskošću i ležernim ponašanjem, dobro glumljenim prezirom, ali one su nas razumele – te mudre i tihe sveštenice knjige. Osećale su da se u nama nešto neobično zbiva. Usmeravale su nas, preporučujući nenametljivo dela za koja nismo nikada čuli. Zimi su sedele iza bedema knjiga, ogrnute vunenim šalovima, pušile i pile kafu, koju su same kuvale na malim rešoima. Verovale su u nas, još dok smo i sami bili puni sumnje. Bodrile nas i divile se našim početničkim sastavima, koje smo im donosili na ocenu. Već rano, kao budući profesionalci, u njihovim očima, stekli smo privilegiju da možemo pozajmiti više od dva primerka i zadržati ih duže od ostalih. To je do danas jedina naša povlastica, pred ostalim smrtnim čitaocima. Žalile su nam se da ne dobijaju dovoljno novca za nove knjige i za ogrev, tužile se na male plate i ljudsku nezahvalnost (naturali su im polupismene upravnike koji su ih kinjili), ali i pored svega, zadržavale su u sebi skrušenost literarnih vestalki – njihovi životi neće biti uzaludni ako uspeju da odneguju i stvore maker samo jednog jedinog pisca, koji će, kad-tad, zauzeti svoje časno mesto u redovima polubogova na policama. Iščezavale su jedna po jedna iz naših života, predajući nas drugoj, na putu do naše sopstvene knjige. …«

foto by pixabay

Насловот на овој пост е позајмен од мајсторот на интелектуалното перо Момо Капор, кој е воедно и автор на горе цитираниот текст. Овој текст е објавен во 1983 година во неговото дело “Sentimentalno vaspitanje“.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.