Среќна Нова 1949 година 16

Децата наши чесно сакаат да живеат,

разумно, а ние ете ги оставивме.

Максим Горки

»Изгледа да је педагошки занос Масљукова испарио, и планера сад више интересује метеорологија него Костине оцене.

Окопнео је обећани снег, затим су дували ветрови, после је трава покрила поља, а Масљуков се никако није могао одлучити да оде у школу. Све се некако дешавало да буде сваке вечери заузет. Дође, тако, колега па се одигра партија преферанса, други пут опет. Масљуков се мучи решавањем укрштених речи. Или оде са женом  биоскоп и гледа филм „У морским дубинама“ из живота ајкула и морских паса.

Уосталом с времена на вријеме Тихон Павловић би се сетио сина, онда би га позвао к себи и са сумњичењем посматрао његову дебељушкасту фигуру, па би строго рекао:

  • Ти се, братац, припази!.. Не лудуј! Иначе…

Али једног дана доће Масљуковима школски послужитељ с писмом. Тихон Павловић се намршти и отвори коверат, предосеђајући неко зло. “Школа Бр. 31 – прочита он – моли родитеље ученика III разреда Косте Масљукова да дођу на разговор…“

  • Е, само је још ово фалило! – пребледе Масљуков. – Дочекасмо! Коста! Константине, одидер овамо!

Коста дође.

  • Шта си ти то у школи ура-лац! дио? – запита Тихон Павловић, а у гласу му се осјећа звук челика.
  • Ништа нисам урадио, – безбрижно одговори Коста.
  • Деде, деде – присети се!

Коста се замисли, старајући се да из најскровитијег места у свом сећању ишчепрка неки преступ.

  • Шта си радио за време одмора?
  • Играо сам фудбал. Био сам голман.
  • Даље!
  • Ми смо победили. Три нула за нас.
  • Признај, Коста! Обмањивање је најгори облик лажи!

Али Масљуков млађи, уместо да олакша својој грешној души искреним признањем, натуштено је ћутао.

Енергична дерњава затресе сводове заједничког стана.

  • Немој! – узбуди се жена. – Шта мучиш дете!
  • Мислиш ли ти да је мени лако? Мислиш ли ти да је мени пријатно да примам овакве позивнице? Данас те моле да изволиш у школу, сутра ће те позвати у милицију, а прекосутра у суд… Прво код директора, затим код инспектора, а после код надзорника затвора?..

Тихон Павловић продрмуса сина још једном за уво, обуче се и поће у школу.

  • Позвали смо вас, поче директор – да поразговарамо о вашем сину…
  • Ја сам већ предузео мере! – прекиде Масљуков. – Уши см му извукао.
  • Шта говорите! Како то?
  • Како, тако! Можда је то и застарели педагошки метод, такозвани феудализам, али ја сам га применио.
  • Дозволите, – подиже се директор од чуда. – А шта вам је скривио?
  • Како – шта? Па ви сте ме сами позвали!
  • Да-аа… Одлучили смо да га наградимо за одлично учење и примерно владање и да га пошаљемо на летовање у Артек… Па смо хтели да се посаветујемо с вама…

(Превод с руског)«

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.